Iznenađena nagrada

Zašto sam išao uopšte u to?

Zašto sam bio tamo?

Bilo je sve to tamo nekako lažirano, namešteno, iscenirano i režirano

a ja to sve nisam ni primećivao.

Svi su znali za tužni kraj sem mene.

Ja to tada nisam ni naslućivao.

Ja sam trošio sopstvenu snagu u toj izrežiranoj borbi,

dok su me oni sve vreme samo sažaljevali.

Ja sam hteo nešto.

Oni su mislili da ne mogu ništa.

Mislio sam da je to sve još jedna od mnogobrojnih noćnih mora.

Oni su mislili da su budni.

Ja sada sve to znam.

Oni su samo gledali ali ne znaju.

Ja danas mogu.

Oni danas samo misle da mogu da misle.

Više ne znaju da li da veruju?

Više ne znaju šta da pričaju?

Više ne znaju šta da misle,

jer više svoj mozak ne koriste.

Kakva je nagrada za ovu borbu sa gomilom bolesnika,

mazohista i sopstvenih nevernika?

Jednačina bez razlike

Nekada je neko nešto stvorio

da to i dan danas važi

i samo treba to nešto malo da se potraži.

Od mnoštva stvorenih svih tih nekakvih stvari,

ostaju samo nekakve prave

koje su kreirale nekakve velike i učene glave.

Učene, velike i mudre glave koje svima ukazuju na to

mada to ne može da shvati i ukapira svako.

Ja sam niko i ja sam sve i molim te učene i mudre glave

da mi dopuste da izlečim sve bolesne koji se žale

smatraju sve druge za budale

i misle za sebe da nisu oni ti

kojima treba neko mozak da soli.

Osvrni se poglegaj možda i sviće.

Možda je to samo bio tren,

tvoj moj ili njen.

Ko bi to mogao da zna

šta se to odjednom sada sa tobom dešava,

šta je to počelo da se kreće,

na granici između mržnje i sreće

i da pravi u tvojoj glavi ambicije sve veće i veće.

Odjednom shvataš da moraš da pokušaš

da i ti budeš u pravu

a da ti niko ne menja glavu

i da je ne stave u ovaj začarani krug

gde život prolazi uzalud.

Menjaj se, prodaj, kupuj i hvali ,

ponašaj se onako kako i misliš u toj svojoj glavi

ako hoceš i želiš da budeš orginalan i pravi.

Sve zamene postanu i nestanu

a pravila igre i dalje ostanu.

Ko hoće nek pravi i dalje zamene

ali pitam se čemu sve to kad nema nikakve promene.

Izumiranje krivice

Svi smo samo iscenirani likovi,

aktivni akteri u ovom životnim scenariju

koji je neko na ovaj način izrežirao.

Izrežirani učenici, izrežiranih profesora,

mi svi smo kao i oni.

Dobijamo zahvalnice, pohvalnice i diplome

a sve uloge kojima smo nesvesno uslovljeni.

To si.

Mi smo, tako su nam rekli,

samo to i ne pomišljaj da možeš da budeš nešto drugo.

To si.

Svi moramo da budemo nešto, manje vredno ili više,

nema propadanja, nema kolebanja, nema sumlje mi smo uvek nešto.

Nešto, više ili manje smešno.

To si.

Ne, ti nisi niko i ništa ti si nešto

manje ili više pogrešno.

To si.

Ne, nisi rođen tek tako,

sa tobom ili bez tebe i dalje sve ostaje ovo ovako

a ti misliš da to što si ti ne može i nije svako.

To si.

Čovek si,

koji do sada i nije pokazao da nešto više od toga vredi i zna.

To si.

Bori se, neizvesno je sve do samog kraja

jer se uvek dešava i vrti tankom linijom života i smrti

i hoce mozak da ti uvrti

da je najbezbolniji za tebe samo put smrti.

Ne, ne plaši se čak ni tada

jer kada umreš čak i to će ti reći

da ne bi ispalo da čovek negde slučajno

može da pogreši.

Mrtav si to ti tada kažu,

ljudi stvarno pomisliš, ne lažu.

Tada si to.

Mrtav si.

Svi neiskreno plaču, blago tebi tada, u sebi misle, izbegao je zlo.

Bio je ovakav i bio je ovo.

I tako još štošta što.

Bio je ovo.

To ili ovo sada je sasvim sve jedno,

jer mi smo svi ono što je nekada prošlo i bilo

i tako je sve dok se ne pojavi nekakvo novo ludilo.

KO SI, ŠTA SI I GDE SI

USTVARI TI SI I TO SI.

Njihov ili svoj, mrtav ili živ

uvek si za sve ti samo kriv.