Zidari jave i snova

Dan, izgleda kao i svaki drugi ili je tako još izgledalo, jer posmatram "ne radeć ništa" kako lagano prolazi. Prolazi, kao i svi ovi ljudi koji su prolazili zajedno sa njima. Njima je dan prošao u neradu ničega, a meni je to tek počinjalo. Dan je prolazio izgleda za sve sem za mene. Možda, jednostavno ne želim da prođem zajedno sa ovim danom! Razmišljam, možda je to samo danas, tešim se jer napolju je grozno vreme bilo, a i sada je. Dan, iako je prolazio, ostavljao je za sobom svo ovo grozno vreme. Da li sam možda samo čekao da prođe, vreme ovo blatnjavo, ljigavo i odvratno u kome su ljudi u jednom trenu, mogli da ostanu polomljenih ruku i nogu. Ne, nisam mogao sebi verovatno da dopustim da mi se dese takve situacije! Morao sam da radim stvar koju sam najviše mrzeo. Morao sam da čekam. ČEKATI. Nikad mi nije bilo jasno da ta reč čije značenje samo po sebi znači "neraditi" iliti biti statičan, predstavlja glagol. Možda je i značilo raditi ništa! Uvek sam se pitao kako je to uopšte moguće, ali nisam mogao i da čekam i da razmišljam još o tome. I sutra će biti dan. Vredelo je o tome razmišljati, ipak više nego o "čekanju". Zamislio sam se o svim stvarima koje bi mogle sutra da budu drugačije od ovih koje su se dešavale danas. Čak sam u tom trenutku mahinalno upalio i TV. Verovao sam negde u podsvesti, gajio nadu da bih voleo možda da vidim "prognozu vremena" za sutra. Morao sam, doduše, malo više da čekam, jer na TV-u je tek na svakih sat vremena postojala "prognoza vremena" za sutra. Čekanje te prognoze se i isplatilo i nije se isplatilo. Dočekao sam prognozu koja nije nešto mnogo bila drugačija od ove današnje koju su javili još juče. Ništa nisam mogao protiv toga ma koliko da mi je smetalo to dolazeće vreme. Vreme će i sutra biti isto, iako će biti drugi dan. Nije mi bilo jasno, moram priznati da dani i vreme ne idu zajedno sve dok sve ovo nije počelo da se dešava. Da li se dešavalo u ovom danu ili u ovom vremenu, ni to nisam znao, ali znao sam da se dešava. Ja sam i dalje izgledao kao da čekam. I danas je dan imao kao i svaki drugi 24h, iako je ovo vreme trajalo mnogo duže, a ja sam uspeo samo da za sve to vreme dođem do jednog jedinog zaključka, koji je, ruku na srce, delovao isuviše bedno. Dani su prolazili, vreme je trajalo, vreme je prolazilo, dani su trajali i dalje 24h. Ništa nisam uspeo da uradim, mogao sam samo da konstatujem da sam potrošio vreme i da je ovaj dan prolazio, dok se drugi lagano približavao. Potrošio sam vreme, odzvanjalo mi je samo to u glavi, iako sam u sebi osećao neku lagodnu ravnodušnost prema tome. Šta li je to moglo da znači, verovatno ništa što je bilo vredno razmišljanja. Znao sam samo da ni sutra neću moći da vozim biciklu. Ništa nije bilo gore od toga, da zbog vremena čovek ne može da se bavi svojom omiljenom rekreacijom. Svaka nervoza u ovom slučaju bila je suvišna i to sam, iako važim za prilično nenormalnog tipa, dobro znao. Odakle mi to i gde sam pokupio tu foru, nisam mogao da se setim, ali mora da mi se svidela čim sam je prihvatio. Ništa, sutra bi trebalo da bude novi dan, čuće se sirene od teških kamiona, dim će kuljati iz fabričkih dimnjaka, zaludničari iz okolnih zgrada pojačaće svi glasno svoju omiljenu muziku, koja će treštati iz jeftinih pijačnih kasetofona. Sve do popodneva, dok im se ukućani ne vrate sa posla i počnu da lome i njih i te sve jeftine aparate. Verovatno je bilo pitanje ukusa presudno u svemu tome, a doduše i snaga. Od podneva tek nastaje agonija i dranje kože na čiviluk. Razmišljam, da li se to od podneva čuje zvuk nekog prošlog vremena koji je ostao prisutan do dana današnjeg. Da li je to bilo tako ili ne, nisam znao, ali sam znao da se to dešava nezavisno od vremena. Sve to se dešavalo u sutrašnjem danu, a dešavalo se i u današnjem. Ništa se nije svima njima menjalo. Bilo kakva promena vremena nije uticala ni na čiji život, sem što ja nisam mogao da po ovom vremenu vozim biciklu. Verovatno ni meni promena vremena ne bi bitno uticala na bilo kakvu promenu raspoloženja. Sve što mi je nedostajalo i juče i danas, kako stvari stoje, verovatno i sutra, bilo je to što nisam mogao da se vozim. Volim ovu biciklu koja je u stvari moja, ali u neku ruku i nije moja, jer svaki deo je bio pozajmljen i skinut sa neke druge bicikle. Šta kome nije bilo potrebno od delova, ja sam uzimao, sve dok nisam došao na ideju da napravim "svoju" jedinstvenu. Inače, svaki deo što je posebno bilo bitno, bio je od druge marke bicikla. Bila je šarena, više nije, ofarbao sam je, ne sećam se više kad. Stvarno, uhvatio sam za trenutak sebe da je hobi počeo isuviše da me opseda. Šta bicikla ovo, bicikla ono, kao da to treba uopšte nekoga da interesuje. Moram još samo da se pohvalim za zvonce, antikvitet živi. Sastavio sam ga od tri antikviteta i napravio jedan. Kada prolaziš i zvoniš, čuo se i iza i ispred, a i ja sam mogao da ga čujem, iako je bilo upućeno drugima. Dolazili su mnogi, ali jednostavno nisam imao srca da se odvojim od njega tako lako jer jedva sam došao do njega. Uvek svi prvo pokvare zvonce na bicikli, ne znam zbog čega, ali do tog zaključka sam došao dok sam sakupljao sve ostale delove. Nekako, kao da je to zvonce davalo dušu toj gomili gvožđa, davalo je signal da postoji, kao što je i ta bicikla dvala signal da ja postojim. No, ja sam mogao samo mirno da posmatram i da i dalje "čekam" promenu ovog groznog vremena. Razmišljo sam i dalje o sutrašnjem danu i o svim stvarima koje su mogle da se dešavaju. U jednom trenutku počeo sam toliko, da se o svim tim situacijama koje su se dešavale oko mene i juče i danas, a koje će se dešavati i sutra, preslišavam, da sam sva ta zbivanja, pa čak i detalje znao napamet. Mogao sam da odgovaram. Kad bi postojala institucija u kojoj se uče sve ove raznorazne "gluposti" verovatno bih bio jedan od boljih u njoj. Ovako, to sve iz ove perspektive i nije tako puno značajno, bar ne danas i po ovom vremenu. Opterećivale su me sve te situacije koje su se dešavale oko mene. Sve su bile predvidive i ja sam svakoga dana bio primoran, po ovakvom vremenu, da ih gledam i da maltene svakoj od njih ponaosob i prisustvujem. Nekada su me sve te situacije iskreno zasmejavale, moram priznati mislio sam da nisu ozbiljne pa sam se zato verovatno i smejao. Danas sam shvatio da su mi odjedanput postale žalosne i toliko neinteresantne, da mi je već postala muka od njih. Iako sam "čekao" da prođe ovo vreme, nije mi bilo uvek isto kao što je njima koji su čekali da prođe ovaj dan. Nisam mogao da shvatim da ma koliko da su im dani prolazili i dolazili, ništa se više nije menjalo sem broja na kalendaru koji je obavezno morao da bude i za prošlu i za buduću godinu. Ova pojava, naučio sam negde, naziva se racionalisanje! Za sada nije bilo pronađeno nikakvo sredstvo protiv ove pozitivno-negativne pojave sem love. Lova je bila lek protiv racionalisanja, ali je kao kontraindikacije imala sledeće "love kvare čoveka". Verovatno se ovde mislilo na sve "love" sveta, tako da se verovatno i odnosilo na sve ljude koji imaju tih problema. Znači, bilo je bolje da boluju od racionalisanja, nego da ih "love" iskvari. Slagao sam se sa svim ovim u potpunosti, a kako i ne bi kada mi je sama ta činjenica išla u prilog. Svi su mi juče i danas pričali da sam baš ja tipičan primer čoveka koji je iskvaren od "love". Danas sam mogao i da budem možda iskvaren, imao sam i pravo na to, a i napolju je vreme bilo bljak i vredelo je iskvariti se više od "love" nego od njega! Čovek vremena, da, osećao sam se upravo tako. Bio sam jednostavno ovistan o vremenu koje sam potajno priželjkivao u sebi. Morao sam nekako da odagnam misli i da ne razmišljam više ni o danu, ni o vremenu, ni o racionalisanju, niti o bilo čemu što je bilo vezano za današnja razmišljanja uopšte. Rešio sam da odem do druge sobe i uzmem današnje novine sa stola. Na naslovnoj stranici stajalo je krupnim slovima napisano "Vreme zaraze". Šta sve nije nosio sa sobom i ovaj dan i ovo vreme. U članku je pisalo samo to da je vreme pogodno za širenje

raznoraznih zaraza i da treba učiniti sve mere preventive kako do toga ne bi došlo, situacija je zabrinjavajuća BLA, BLA, BLA... Sve ostalo je manje više bilo neinteresantno. Zapitao sam se u tom trenutku da li su zaraze došle sa vremenom ili je vreme došlo sa zarazama. Sve je uglavnom značilo da ne treba izlaziti van, dok sve ovo ne bude krenulo na bolje. Pošto je ovaj dan već bio prošli, a i ovaj sadašnji mi je već unapred bio poznat, odlučio sam da se lagano odvučem do kreveta i da u njemu provedem svo ovo vreme, čiji sam ishod već unapred naslućivao. Legao sam, zatvorio oči, čujem trube, sirene, topote ljudskih životnih stremljenja. Ležim, ćutim, dišem, znam, ali ipak stavljam ruke na srce da proverim da li i dalje kuca. Vreme je verovatno i dalje odvratno. I sutra će imati dan. I ja ću opet misliti na sutra i opet i uvek na sutra. A i o čemu bi čovek uopšte i mogao da razmišlja po ovakvom vremenu. Prestao sam verovatno da razmišljam! Razmišljanja mi lagano prelaze u snove u kojima se od njih pravi java. Možda to i nije java, ali za sada ništa adekvatnije ne mogu da nađem kao rešenje za ovu problematiku. Razmišljanja na javi predstavljaju javu u snovima, ili je to samo kod mene bilo tako. Za divno čudo, to je jedina stvar koja je ostala nepromenjena pod uticajem dana i vremena. Ma koliko da sam želeo i hteo da sanjam zvuke truba i dim iz dimnjaka, to mi jednostavno nisu dozvoljavala razmišljanja koja su proistekla iz prethodnog dana, a koja su bila vezana za problem svih ljudi koji zbog problema sa vremenom nisu mogli da voze biciklu. Koliko li ih je bilo? Gde su se nalazili? Da li su i oni razmišljali o svim ovim stvarima koje su i meni tako upadale u oči? Ne sećam se više da li sam počeo da sanjam ili sam i dalje razmišljao, uglavnom vreme nije više bilo onako ljigavo i odvratno, već nasuprot, bilo je vedro i sunčano i kao stvoreno za omiljeni sport. Nisam imao hrabrosti da se slučajno uštinem, jer postojala je mogućnost da sanjam, ali to mi nije bilo nešto preterano bitno. Bio sam tu, a to tu je opet bilo negde. Negde je predstavljalo nešto što nije imalo nikakvu potrebu za prognozom. Rešenje za "negde" pronašao sam u tome da su slučajno možda ipak samo promašili prognozu vremena za neke. Verovatno sam toliko žarko priželjkovao da se to vreme promeni, da više nisam znao da li ga sanjam ili stvarno i traje. Srce mi je i dalje kucalo. Ja sam i dalje disao. O vremenu i prošlom danu više nisam ni razmišljao ni sanjao, bilo je tu. Konačno sam mogao da uživam u zvucima svog zvonceta koje je privlačilo sve veću pažnju ljudi naviknutih na otupele zvuke sirena i truba. Zvuk telefona u tom trenutku je prekinuo sve ovo i kao da je htelo da opet vrati svo ovo ružno vreme koje se izgleda nije bilo promenilo ni za koga sem za mene. Nisam se javio, rešio sam da se odvezem i da prekinem vezu.