Izumiranje krivice

Svi smo samo iscenirani likovi,

aktivni akteri u ovom životnim scenariju

koji je neko na ovaj način izrežirao.

Izrežirani učenici, izrežiranih profesora,

mi svi smo kao i oni.

Dobijamo zahvalnice, pohvalnice i diplome

a sve uloge kojima smo nesvesno uslovljeni.

To si.

Mi smo, tako su nam rekli,

samo to i ne pomišljaj da možeš da budeš nešto drugo.

To si.

Svi moramo da budemo nešto, manje vredno ili više,

nema propadanja, nema kolebanja, nema sumlje mi smo uvek nešto.

Nešto, više ili manje smešno.

To si.

Ne, ti nisi niko i ništa ti si nešto

manje ili više pogrešno.

To si.

Ne, nisi rođen tek tako,

sa tobom ili bez tebe i dalje sve ostaje ovo ovako

a ti misliš da to što si ti ne može i nije svako.

To si.

Čovek si,

koji do sada i nije pokazao da nešto više od toga vredi i zna.

To si.

Bori se, neizvesno je sve do samog kraja

jer se uvek dešava i vrti tankom linijom života i smrti

i hoce mozak da ti uvrti

da je najbezbolniji za tebe samo put smrti.

Ne, ne plaši se čak ni tada

jer kada umreš čak i to će ti reći

da ne bi ispalo da čovek negde slučajno

može da pogreši.

Mrtav si to ti tada kažu,

ljudi stvarno pomisliš, ne lažu.

Tada si to.

Mrtav si.

Svi neiskreno plaču, blago tebi tada, u sebi misle, izbegao je zlo.

Bio je ovakav i bio je ovo.

I tako još štošta što.

Bio je ovo.

To ili ovo sada je sasvim sve jedno,

jer mi smo svi ono što je nekada prošlo i bilo

i tako je sve dok se ne pojavi nekakvo novo ludilo.

KO SI, ŠTA SI I GDE SI

USTVARI TI SI I TO SI.

Njihov ili svoj, mrtav ili živ

uvek si za sve ti samo kriv.