NEISPOLJENA DIJAGNOZA KOLEKTIVNE UMIŠLJENOSTI

Na malom stolu ispred moga bolesnickog kreveta stoji velika šolja mirišljavog, vitaminskog nezaslađenog caja. Zašto sam ja uopšte u ovom svom bolesnickom krevetu i čemu taj čaj koga prezirem u dubini sopstvene duše? Odvratnog mirisa, neprirodne boje, bljutavog i nezaslađenog ukusa poslednja "bolesnička" nada da se nešto može promeniti, da če se istorija bolesti preinačiti i korist "bolesnika".

Na tren, ništa više ne vidim, čak se i šolja sa čajem gubi negde u nekakvoj izmaglici od vrele pare, u kojoj nazirem lik davno zaboravljene žene. Mislio sam da taj lik više ne postoji u mojoj glavi, da je odavno otišao negde u beskrajnost zaborava i da se nikada više neče vratiti. Čaj je učinio svoje, preinačio je istoriju bolesti u korist "bolesnika", u moju korist. Preinačio je nešto što i nije nikada ni postojalo u nešto što je postojalo nekada. Lik zaboravljene žene predstavljao je izvor bolesti. Bolesti koja nikada nije postojala več je samo predstavljala prazninu koju je obris zaboravljenog ženskog lika ostavio za sobom.

I danas i dalje prezirem čaj i dalje odbijam da ga pijem, ali ga redovno od tada kuvam. I svi mi govore da više nisam bolestan. Ja nisam ni onda bolestan bio niti sam ni tada čaj pio, ali bitno je da oni misle da sam ozdravio!!!