KASIJEL

Dete je prvo tražilo nekoga u koga bi moglo da gleda. Dali su mu tada velikog čupavog zeca. Dete je zeca brzo izgustiralo i rasturilo u paramparčad. Igračke su tako nesavršena bića pomislilo je dete tada. Tada je dete i počelo da razmišlja. Dete je tražilo nekoga koga bi moglo da gleda i da sluša. Upalili su mu tada televizor i radio. Ubrzo, nestala je iznenada struja. Dete je u sebi i dalje silno želelo da nekoga ili nešto gleda ili sluša. Tada je dete poželelo da počne sa nekim da priča. Rekli su mu da trenutno niko nema slobodnog vremena. Dete je pristalo da ih sačeka ali kako je vreme lagano prolazilo a ništa se bitnije nije ni menjalo, dete je shvatilo šta znači njihovo to trenutno. Dete je onda tražilo bilo šta i za bilo šta. Oko deteta se nije trenutno nalazilo baš ništa. Detetu su rekli da mora da sačeka i da je to što se okolo njega ne nalazi ništa samo trenutno. Dete im tada nije po prvi put poverovalo jer je dobro znalo šta znači to njihovo trenutno. Dete je shvatilo šta znači po prvi put ne verovati. Dete im nije više ništa tražilo... Shvatilo je sve šta ne želi. Dete nije htelo ništa, trenutno, nije htelo ništa. To nije znalo dete tada. Bilo je isuviše još uvek malo. Dete je tada bilo osamljeno. Dete je razumno shvatilo sve i znalo je da mora da pronađe nekakve sopstvene tragove koji vode u nekakve druge daljine koje za razliku od svega ovoga nisu bile trenutne. Dete je osećalo nekakav bol u sebi koji nije imao nikakvu prošlost.

Dete je krenulo u neizvesnu budućnost. Dete se setilo prošlosti u nekoj svojoj budućnosti. Dete je sve to ispričalo anđelu samoće koji mu je rekao da svako dete to baš tako želi i hoće. Ovo dete nije bilo trenutno.