Durum hoc est, sed ita lex scripta est

Šta da radimo mi sada i ovde ?
Prvo "to" a posle će te "ovo" a nakon toga i "ono".
A oni su hteli i želeli da budu samo malo srećni,
bezbrižni veseli i nasmejani.

A posle, šta ćemo posle?
Posle toga će biti idealno da završite
"ono" što je neki onaj još davno započeo
ali nije stigao nikada da završi.
Onda bi mogli i "to" da završite
ako stignete zbog toga što vas posle "toga"
očekuje nešto novo
ali dok se sve "ovo" što je započeto ne završi
ništa od svega "toga".

A onda, šta će biti onda?
Ako stignete sve "to" stignete
a ako ne stignete ostaće da se završi
to sve nekada i nekome.
 
A Oni su tako želeli da budu samo malo sretni, 
bezbrižni, 
veseli i nasmejani.
Užasno vreme, užasno vreme im to ne dozvoljava।

Molitva molbi

Na šta misliš?
Šta radiš to sada uopšte ti?
Molim,
Ne ne verujem ti, lažeš me kao i mnogo puta do sada.
Zar ti to sada da radiš?
Molim, pa šta sada?
Zar ti koji nikada i nikoga nisi molio sada da moliš?
Molim,
Ne vredi ja ti se u tvoj ukus neću mešati
niti ću se više truditi da se predomisliš
ali se ni ti u moj ne meša!
Šta, ne razumeš ni ti mene!
Izvini, ako bi me zamolio možda bih se i sažalio pa bih ti pojasnio.
Rekao sam ti, seti se i nemoj nikada to do zaboraviš
koga jedino treba da moliš!!!

Iznenađena nagrada

Zašto sam išao uopšte u to?

Zašto sam bio tamo?

Bilo je sve to tamo nekako lažirano, namešteno, iscenirano i režirano

a ja to sve nisam ni primećivao.

Svi su znali za tužni kraj sem mene.

Ja to tada nisam ni naslućivao.

Ja sam trošio sopstvenu snagu u toj izrežiranoj borbi,

dok su me oni sve vreme samo sažaljevali.

Ja sam hteo nešto.

Oni su mislili da ne mogu ništa.

Mislio sam da je to sve još jedna od mnogobrojnih noćnih mora.

Oni su mislili da su budni.

Ja sada sve to znam.

Oni su samo gledali ali ne znaju.

Ja danas mogu.

Oni danas samo misle da mogu da misle.

Više ne znaju da li da veruju?

Više ne znaju šta da pričaju?

Više ne znaju šta da misle,

jer više svoj mozak ne koriste.

Kakva je nagrada za ovu borbu sa gomilom bolesnika,

mazohista i sopstvenih nevernika?

Jednačina bez razlike

Nekada je neko nešto stvorio

da to i dan danas važi

i samo treba to nešto malo da se potraži.

Od mnoštva stvorenih svih tih nekakvih stvari,

ostaju samo nekakve prave

koje su kreirale nekakve velike i učene glave.

Učene, velike i mudre glave koje svima ukazuju na to

mada to ne može da shvati i ukapira svako.

Ja sam niko i ja sam sve i molim te učene i mudre glave

da mi dopuste da izlečim sve bolesne koji se žale

smatraju sve druge za budale

i misle za sebe da nisu oni ti

kojima treba neko mozak da soli.

Osvrni se poglegaj možda i sviće.

Možda je to samo bio tren,

tvoj moj ili njen.

Ko bi to mogao da zna

šta se to odjednom sada sa tobom dešava,

šta je to počelo da se kreće,

na granici između mržnje i sreće

i da pravi u tvojoj glavi ambicije sve veće i veće.

Odjednom shvataš da moraš da pokušaš

da i ti budeš u pravu

a da ti niko ne menja glavu

i da je ne stave u ovaj začarani krug

gde život prolazi uzalud.

Menjaj se, prodaj, kupuj i hvali ,

ponašaj se onako kako i misliš u toj svojoj glavi

ako hoceš i želiš da budeš orginalan i pravi.

Sve zamene postanu i nestanu

a pravila igre i dalje ostanu.

Ko hoće nek pravi i dalje zamene

ali pitam se čemu sve to kad nema nikakve promene.

Izumiranje krivice

Svi smo samo iscenirani likovi,

aktivni akteri u ovom životnim scenariju

koji je neko na ovaj način izrežirao.

Izrežirani učenici, izrežiranih profesora,

mi svi smo kao i oni.

Dobijamo zahvalnice, pohvalnice i diplome

a sve uloge kojima smo nesvesno uslovljeni.

To si.

Mi smo, tako su nam rekli,

samo to i ne pomišljaj da možeš da budeš nešto drugo.

To si.

Svi moramo da budemo nešto, manje vredno ili više,

nema propadanja, nema kolebanja, nema sumlje mi smo uvek nešto.

Nešto, više ili manje smešno.

To si.

Ne, ti nisi niko i ništa ti si nešto

manje ili više pogrešno.

To si.

Ne, nisi rođen tek tako,

sa tobom ili bez tebe i dalje sve ostaje ovo ovako

a ti misliš da to što si ti ne može i nije svako.

To si.

Čovek si,

koji do sada i nije pokazao da nešto više od toga vredi i zna.

To si.

Bori se, neizvesno je sve do samog kraja

jer se uvek dešava i vrti tankom linijom života i smrti

i hoce mozak da ti uvrti

da je najbezbolniji za tebe samo put smrti.

Ne, ne plaši se čak ni tada

jer kada umreš čak i to će ti reći

da ne bi ispalo da čovek negde slučajno

može da pogreši.

Mrtav si to ti tada kažu,

ljudi stvarno pomisliš, ne lažu.

Tada si to.

Mrtav si.

Svi neiskreno plaču, blago tebi tada, u sebi misle, izbegao je zlo.

Bio je ovakav i bio je ovo.

I tako još štošta što.

Bio je ovo.

To ili ovo sada je sasvim sve jedno,

jer mi smo svi ono što je nekada prošlo i bilo

i tako je sve dok se ne pojavi nekakvo novo ludilo.

KO SI, ŠTA SI I GDE SI

USTVARI TI SI I TO SI.

Njihov ili svoj, mrtav ili živ

uvek si za sve ti samo kriv.

Paradoksalnost satanizma

Da li su reči i misli prave
i ko između njih pravi prevare.
Najveći ratovi koji su se vodili i vode
na neke reči i misli se svode.
Kako spojiti reči i misli zajedno u glav
i i dobiti nekakav sklad pravi.
Ja želim i tražim šansu još jednu pravu,
jer pokušavam da stvorim skladnu glavu.
Možda se ona i sama od sebe stvara
pod suprotnim uticajem neskladnih glava.
Vremena, Snage, Života, Hrane, Krvi i Znoja treba uložiti i dati
kada se sklad sa neskladom u koštac uhvati.
Ljudi možda stvarno i ne žele da lažu
možda i moraju da pričaju kako im neskladni kažu.
Tu već svi počinju da gube sami sebe i svoje ideje lagano guše
prepuštajući prolaznom vremenu sve svoje proste i sitne duše.
Vreme je surovo i svakog kad tad mora da prestigne,
tek posle toga se ukazuju sve istine.
Istine, i sve ostale prave stvari bile nekada samo reči i misli
u nekoj skladnoj glavi.
Reči i Misli stvaraju svet, koji zna da bude zagonetka "živa" ako ne učestvuješ u njemu sa sopstvenim rečima i mislima.

Razmišljanja premišljanja

Naprežem se da razmišljam o onome što osećam ?

Da li da mislim i da razmišljam o onome što vidim ?

Ne, sve to mi se nimalo ne dopada,

suvše je prosto, da i ne želim da se oko toga naprežem.

Ne želim da mi proste i glupaste stvari i pojave postanu interesantne.

Suviše je paradoksa,

Suviše je kiča za ovu stvarnost

koja kao da u sebi i ne sadrži realnost.

Ne, moja realnost ne prihvata ovu prolaznu stvarnost.

Surova starnost koja iako dugo traje,

za svo to vreme ništa ne pruža i ne daje.

Surova stvarnost samo od nas kupi i otima

praveći nas vremenom idiotima

koji ce više verovati tuđoj starnosti

nego sopstvenoj realnosti.

TREBA RAZMIŠLJATI I VEROVATI SAMO U MOZGOVE PRAVE,

KOJI I POSLE SLAVE NE PRODAJU

ĐAVOLU SVOJE GLAVE.

U redu za red

Zatvori oči, zažmuri, opusti se i pusti svoj um nek upravlja tobom.

Šta ?

Vidiš slike svoga detinjstva.

Ne, nemoj mene da pitaš

ko ti je dozvolio da odrasteš?

Ne, nemoj mene da pitaš

ko je meni dozvolio da ja i dalje budem ovakav.

Ne, nemoj mene ništa da pitaš.

Sećaš se?

Hej, hej pa ja sam ovde,

sada i tu,

pa mi smo sad,

ono je davno nekad.

Pa gde si ti sad?

Ne sećaš se više ?

E, istorijo ti što pokazuješ samo grupne sudbine

kaži mi ko će da se pobrine za jadnog mene.

Neka ja ću.

A, ko si ti u stvari.

Sudbina sveopšte istorije.

Sudbina sveopšte budućnosti. To sam.

Sudbina ništavila.

Ja ne znam ništa drugo sem onoga što ti ne znaš.

Pričaj mi samo to što znaš.

A ja ću tebi ono što ne znaš.

Nikada više nećeš biti ni star ni mlad

postaćeš besmrtan.

Hoćeš li istoriju istorijo,dajem ti je .

Želja volje

Ni mlad ni star

Ni jak ni slab

Ni pametan ni glup

Sa razumom se borim i sve "to"

samo da ne sagorim,

samo zato se Bogu i molim.

Stezati,

vraćati se

Napraviti balans,

napraviti sklad.

Puzati

Ljubiti,

moliti,

grliti,

stezati

i gušiti.

Osećati se nikako.

Nemogućnost,

osećati nemogućnost,

osećati beskraj,

osećati ludilo.

Nedostatak ravnoteže,

nemogućnost balansiranja,

rastezati se večno između krajnosti

Želja.Krajnost.Volja.Sudbina?

Previše mašte, previše iluzija, previše snova

nosi u sebi ova stvarnost moja.

Da li cu stići,

imam li snage

da bar na tren izađem odavde.

Želim, hoću

jer moram da pobedim ovu učmalost i samoću.

Nerazumevanje, prepreke stižu od svuda

ali moj put nekako ne ide tuda.

Znam stići će, doći će i ostaće

i neće ni biti bitno ko će i kada će

jer niko i neće nikada saznati ko je ni mlad ni star, ni jak ni slab

znaćemo samo da uvek postoji nekakav sklad.

Veštacki, pravi, lažni, kupljeni, namešteni

kao nikakav sklad ne postoji znam.

Ni pametan ni glup, postajem lagano "tup".

Samo kada ja to zaželim i kada hoću,

jer kada sam oštar i prav

postajem sam za sebe nezdrav.

D.O.M.

Negde između greha i smeha

Negde između snova i jave

Negde između oseke i plime

Negde između leta i zime

Negde "tamo" gde ona

samo baš tebe čeka,

čitavog ovog dosadnog i glupog veka

Neka "ona" kojoj nesvesno sav teziš,

iako od nje sve vreme možda i bežiš.

Neka "ona" koja će nekada biti baš "ta"

negde između ova dva sveta।

Totalno obezvređena čovečnost

Strašila odevena po poslednjoj modi,

dok ljudi idu goli i bosonogi.

Svaka džukela ima po jednog kućnog ljubimca,

zatvorenog čoveka u kavezu

koji izigrava kanarinca.

Prasici i svinje bulje u televizor,

dok čovek u oboru negde u nekom cošku rije

kao da traži izgubljene iluzije.

Ovce se po poslednjoj modi friziraju,

a onda čoveka analiziraju.

Kravama kao više rogovi ne rastu,

niti više hoće travu da pasu

jer moliću, one su na nekakvom dobrom glasu.

Ni kokoške neće više da nose jaja,

kažu da su se i one opametile

i da ne daju više pevcima za badava.

Dame i gospodo

izvinite što potroših na ove životinje ovoliko tinte

i to bez ikakve nadoknade i kinte.

Totalno obezvređena čovecnost।

Yellow's Gordon's

Neki je tatin sin

prokockao sve pare na džin.

Hteo je on da se igra i rata,

da bude veliki kao njegov tata

želeo je da pronađe majku za svoju decu,

razmišljao je i o kućici u cveću.

Hteo je, o tako je hteo da pobegne od ledene samoće,

a džin ga je iz dana u dan sve više uvlačio u zabranjeno voce.

Svako sledeće nepopijeno piće

kao da ga je bacalo u bedu,

a on bi samo odmahnuo nekako glavom

kao da je sve u najboljem redu.

Učila ga je majka da ne gleda "dugo" u sunce,

da ne tripuje nekakve silne vrhunce.

Govorili su svi naokolo

da ga sve to može dovesti u veliku gužvu i sos,

a on im se na sve to okrenuo nasmešio i rekao

"Pa u tome je i glavni štos"